Алекса Попадић

      Први пут сам пожелио да радим у школи и пре него што сам у њу пошао. Жеља да будем наставник географије појавила се када сам се сусрео са овим предметом, а уз сјајне наставнике током основне школе и гимназије, та жеља је лако прерасла у одлуку о будућем позиву.

 

     И после неколико година рада, ентузијазам који сам осетио пре првог одржаног часа још увек постоји сваки пут када улазим у ново одељење. Трудим се да моји ученици заволе географију, као и да препознају важност географске (картографске) писмености и опште културе коју из овог предмета могу да добију, за будуће школовање, а још више за живот.

 

     Иако се на сваком часу деси нека непланирана ситуација, сматрам да наставник на час треба да дође темељно припремљен, а да и импровизације треба да буду у функцији учења. За сваки час се припремам, а поносан сам на часове које реализујем применом информационо-комуникационих технологија. То су часови на којима се приближавам савременом начину живота и учења својих ученика. Са неким таквим часовима сам учествовао на конкурсима „Дигитални час“, а награде које сам освојио подстичу ме да наставим у том правцу.

 

     На часовима радо саслушам ученике, охрабрујем их да се укључе у дискусију, али уз обавезу да своје ставове поткрепе аргументима. Учење је ефикасно и када ученици самостално излажу на тему о којој су читали и повезују нове информације са претходним знањем и ситуацијама из свакодневног живота. Желим да ученике научим да сами долазе до решења и закључака. Разговарам са њима и помажем им да разумеју информације којима су свакодневно окружени, без обзира да ли су везане за наставни садржај, или не. Желим да моји ученици науче да уче, да разумеју и умеју да кажу свој став о томе што су прочитали/чули/видели.

 

     Верујем у могућности мојих ученика да уче и развијају се као личности. Неки ученици би рекли да тражим много. Да, од својих ученика тражим много и уверен сам да су високи, али оствариви захтеви, предуслов за развој ученика и пут који омогућава да ученик у већој мери развије своје потенцијале. Ипак, ученицима је јасно шта од њих очекујем, критеријум увек транспарентан и уједначен, па већ након неколико часова могу да им препустим улогу испитивача или оцењивача. Оцена коју тада предложе готово се увек подудара са оценом којом бих оценио тај одговор, па верујем да успевам да код ученика развијем и способност самовредновања. На овај начин развијам и поверење које треба да постоји између ученика и наставника.

 

     Покушавам да не будем сујетан и да саслушам све оно што ми замерају моји ученици. Често образлажем своје поступке, јер не желим да постоје недоумице зашто сам нешто урадио на одређени начин, али се и мењам кад увидим да нисам био у праву.

 

     Посао просветног радника тражи целог човека. Будући да сам и одељењски старешина, трудим се да својим ученицима и њиховим родитељима будем доступан. Верујем да пажња коју посвећујем ученицима, заједнички рад на решавању проблема, јачању сарадње и другарства између њих доприносе њиховом васпитању. Значи ми и чињеница да се моји ученици радо укључују у хуманитарне и волонтерске акције. Трудим се да допрем до сваког ученика, а они до којих тешко допирем за мене су посебан изазов.

 

     Припремање ученика за такмичења је део посла који обављам са великим задовољством. Неки од мојих ученика са великим успехом су учествовали на такмичењима из географије и подсетили ме на време када сам се и сам такмичио. За ту љубав према географији, која код њих постоји, понекад сматрам и себе, бар делом, заслужним.

 

     Охрабрујем ученике да се посвете и ваншколским активностима. Међу мојим некадашњим ђацима постоје волонтери, млади посвећени промоцији људских права, полазници семинара у Истраживачкој станици „Петница“. Доступан сам ученицима и ван учионице. Чињеница да ми се обраћају и траже помоћ и када им више не предајем, за мене је комплимент.

 

     Радо учествујем у свим активностима у школи. Неке покрећем, неке подржавам, у некима учествујем. Сарадњу са колегама и размену искустава сматрам драгоценим искуством које ми помаже да сагледам и унапредим сопствени рад.

 

     Себе сматрам наставником који прати новине, како из наставне области, тако и из методике наставе, педагошких и психолошких дисциплина. Целоживотно учење сматрам важним и зато се стално усавршавам, не само из области своје уже струке, већ и из других области за које сматрам да могу да ми помогну да будем бољи наставник.

 

    Моја размишљања о образовању и учењу подударају се и са неким мудрим мислима:

Образовање је најмоћније оружје које можете користити да бисте променили свет. Нелсон Мендела

Ко се посвећује учењу, постаје из дана у дан већи. Лао Це

Учење је као веслање узводно; чим се престане, одмах се креће назад. Лао Це

Non progredi est regredi– Не напредовати, значи назадовати. Латинска изрека

Non scholae, sed vitae discimus– Не за школу, већ за живот учимо. Латинска изрека

Девет десетина образовања је охрабривање. Анатол Франс

Образовање се не састоји од тога колико сте запамтили или колико знате. Састоји се од тога да разликујете колико знате, а колико не. Анатол Франс

Знати да знаш оно што знаш и да не знаш оно што не знаш, ето ти највећег знања. Лао Це

Оно што ми знамо је само једна кап - што не знамо је океан. Исак Њутн

Мудар је онај човек који зна извор знања – где је записан и где да га нађе. Арчибалд Александар Хоџ

Човек образован школом, без друге литературе, није образован човек. Антун Густав Матош

Нема књиге, а да се у њој нешто добро не нађе. Мигел де Сервантес

Једно дете, један учитељ, једна оловка и једна књига могу да промене свет. Малала Јусуфзаи